Dva radnika su odmah ubijena, a 29 ljudi je preminulo u narednim mesecima.
Objavljivanjem HBO-ove petodelne serije, Černobil, nuklearna katastrofa je ponovo stavljena u žižu javnosti.
Istraživači ostaju podeljeni koliko je katastrofa u Černobilu odnela žrtava. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da se 30.000 smrti može pripisati Černobilu. Međutim, nevladina organizacija u Černobilu u Ukrajini procenjuje da je broj smrtnih slučajeva iznosio 734.000, a najviše zbog kasnijih obolevanja od raznih oblika raka.
Ovaj broj je mogao biti mnogo veći da nije bilo troje hrabrih ljudi koji su se dobrovoljno prijavili za posao koji su mnogi smatrali sigurnom smrću. Kasnije je ova misija dobila nadimak "odred za samoubistvo".
Druga eksplozija
Postojala je opasnost od druge eksplozije, koja bi bila još razornija od prve.
Pet dana nakon što su sovjetske vlasti verovale da je katastrofa obuzeta, početkom maja objavljeno je alarmantno otkriće da je osnovni reaktor bloka 4 nastavio da se topi.
Pod reaktorom se nalazio gigantski bazen vode, koji je služio kao rashladno sredstvo za elektranu. Bazen i reaktor za topljenje bili su razdvojeni gustom betonskom pločom. Ali kako su se jezgra nastavila topiti, beton je goreo i rastopljeni radioaktivni metal je krenuo prema vodi.
Da su se njih dvoje dotakli, to bi izazvalo nezamislivu štetu.
Prema pisanju novinara Stefana Mekgintija: „To bi pokrenulo nuklearnu eksploziju koja bi, kako su izračunali sovjetski fizičari, raspršila gorivo iz tri preostala reaktora, na područje od 200 kvadratnih kilometara, uništila Kijev, kontaminirala vodosnabdevanje 30 miliona ljudi i učinila severnu Ukrajinu nenaseljenom više od jednog veka."
Postojalo je samo jedno rešenje: poslati ljude u radioaktivnu vodu da bi je oni ručno ispumpavali. Dobrovoljno su se prijavili Boris Baranov, šef stanice i dva viša inženjera - Aleksej Ananenko i Valeri Bespalov.
Autor knjige Černobil napisao je: "Muškarci su u podrum krenuli u zaštitnim odelima, i ušli u radioaktivnu vodu do kolena, u hodnik prepun bezbrojnih cevi i prostorija... Nalazak ventila bilo je poput pronalaska igle u plastu sena..."
Pored ove trojice, još jedan tim se pripremao za operaciju ako Baranov ne bude uspeo da izvrši zadatak.
Međutim, on nije bio potreban. Boris Baranov uspeo je da povode svoje podređene kroz mračne, raspadnute i polupoplavljene tunele pravo do bazena. Ventile su uspešno locirali i ispustili vodu.
Dugo godina na internetu je postojio mit da su ronioci umrli nekoliko dana nakon završetka misije. U stvari, sudbina im je bila mnogo povoljnija.
Boris Baranov umro je čak 2005. godine. Aleksej Ananenko i dalje je među članovima ukrajinskog nuklearnog foruma, a Valeri Bespalov i dalje radi u nuklearnoj elektrani u Černobilu.
2018. godine tadašnji predsednik Ukrajine Petro Porošenko dodelio im je orden „Za hrabrost“. Baranov unuk je primio nagradu. 2019. godine pojavila se peticija sa predlogom da tri ulice Kijeva ponesu nazive ovih hrabrih ljudi.
Ovi su živeli i dalje žive svoj mirni život i pokušavaju da se ne sete monstruoznog događaja iz 1986. godine. Ne hvale se junaštvom, možda zato što su ih već smatrali mrtvima. Ali upravo zbog toga ih treba smatrati herojima!
